U svakom odeljenju, vrtiću ili na igralištu postoji velika šansa da se među decom nalazi i dete koje svet doživljava drugačije. Nekada je to dete koje ne govori mnogo, nekada ono koje ne voli buku, nekada dete koje se teško uklapa u grupu ili reaguje na način koji drugima nije uvek jasan. Vrlo često, iza tih razlika nalazi se autizam.
Zato je važno da o autizmu ne učimo samo kao o medicinskom pojmu, već kao o delu stvarnog života u kojem naša deca odrastaju.
Šta je autizam i zašto je važno da ga razumemo
Autizam, odnosno poremećaj iz spektra autizma, predstavlja razvojno stanje koje utiče na način na koji osoba komunicira, razume svet oko sebe i reaguje na spoljašnje podsticaje. Neka deca sa autizmom govore malo ili kasnije progovore, neka imaju izraženu potrebu za rutinom, neka su posebno osetljiva na zvuk, dodir ili svetlo, dok druga mogu imati izuzetne sposobnosti u određenim oblastima. Važno je razumeti da autizam nije bolest koja se „leči“, već način na koji nečiji mozak funkcioniše.
Deca vrlo rano primećuju razlike među sobom. Primećuju ko je brži, ko je tiši, ko voli da se igra sam, a ko stalno želi društvo. Kada te razlike ne objasnimo, deca ih često tumače na svoj način. Tada se može javiti podsmeh, izbegavanje ili nerazumevanje. Upravo zato je upoznavanje dece sa autizmom važan korak ka stvaranju okruženja u kojem se svako oseća prihvaćeno.
Najčešći simptomi autizma kod dece
Simptomi autizma mogu biti različiti kod svakog deteta, ali postoje neke osobine koje se javljaju češće i koje roditelji, vaspitači i nastavnici mogu primetiti:
- Kašnjenje u govoru ili otežana komunikacija
Dete može kasnije progovoriti, koristiti manje reči nego vršnjaci ili imati poteškoće da započne razgovor i odgovori na pitanja. - Izbegavanje kontakta očima
Deca sa autizmom često izbegavaju gledanje u oči ili im je neprijatno da održavaju pogled tokom razgovora. - Slabije interesovanje za zajedničku igru
Dete može više voleti da se igra samo, da ponavlja iste radnje ili da ne pokazuje interesovanje za grupne igre. - Potreba za rutinom i teško prihvatanje promena
Promene u rasporedu, prostoru ili načinu rada mogu izazvati uznemirenost, nervozu ili jaku reakciju. - Pojačana osetljivost na zvuk, svetlo ili dodir
Neka deca mogu reagovati na glasne zvuke, jaku svetlost, određene tkanine ili dodir mnogo intenzivnije nego druga deca. - Ponavljajući pokreti ili radnje
Mogu se pojaviti pokreti poput ljuljanja, mahanja rukama, okretanja u krug ili stalnog ponavljanja iste radnje. - Teškoće u razumevanju emocija drugih ljudi
Dete može imati problem da prepozna kako se neko oseća ili da pokaže reakciju koja se očekuje u određenoj situaciji. - Jaka interesovanja za određene teme ili predmete
Neka deca mogu biti veoma fokusirana na jednu oblast, igračku ili temu i stalno joj se vraćati.
Važno je naglasiti da prisustvo nekih od ovih osobina ne znači automatski da dete ima autizam, ali može biti znak da je potrebna dodatna pažnja i razgovor sa stručnjacima.
Razumevanje ovih razlika pomaže i deci i odraslima da lakše prihvate različitost i pruže podršku onima kojima je potrebna.
Inkluzija nije samo pravilo, već način odrastanja
Inkluzija nije samo reč koja se koristi u školskim dokumentima. Ona znači da svako dete ima pravo da bude deo grupe, da ide u školu sa vršnjacima, da se igra, uči i razvija zajedno sa drugima. Ali inkluzija ne funkcioniše sama od sebe. Ona zahteva da deca nauče kako da razumeju različitost, kako da pokažu strpljenje i kako da pomognu drugaru koji se možda ne snalazi na isti način kao oni.
Kada deci objasnimo šta je autizam, mi im ne oduzimamo bezbrižnost — naprotiv, pomažemo im da budu sigurnija u odnosima sa drugima.
Dete koje zna zašto drug iz odeljenja ne voli buku, neće ga zadirkivati. Dete koje razume da nekome treba više vremena da odgovori, sačekaće. Dete koje zna da neko teško započinje razgovor, prići će prvo. Tako se uči empatija, ali i odgovornost prema zajednici.
Kako naučiti decu da prihvate i pomognu
Posebno je važno da deca nauče da pomoć ne znači sažaljenje. Drug sa autizmom ne treba da bude posmatran kao neko ko je „slabiji“, već kao neko kome je potrebna podrška u određenim situacijama, baš kao što je svima nama nekada potrebna. Nekome treba pomoć oko zadatka iz matematike, nekome da savlada strah od nastupa, a nekome da razume pravila igre. Kada deca odrastaju sa takvim pogledom, razvijaju zdrav odnos prema različitosti.
Razgovor o autizmu treba da bude jednostavan, prilagođen uzrastu i iskren. Nije potrebno koristiti teške medicinske termine. Dovoljno je objasniti da postoje ljudi koji drugačije razumeju svet, da im nekada smeta ono što drugima ne smeta i da im zato treba više strpljenja i podrške. Deca vrlo dobro prihvataju takva objašnjenja, posebno kada ih odrasli izgovore bez straha i nelagodnosti.
Uloga roditelja i škole u razumevanju različitosti
Uloga roditelja i nastavnika u tome je velika. Deca najviše uče posmatrajući kako se odrasli ponašaju. Ako odrasli pokazuju razumevanje, deca će ga naučiti. Ako odrasli izbegavaju temu ili se ponašaju kao da je različitost problem, deca će to prepoznati i ponoviti. Zato je važno da se o autizmu govori otvoreno, prirodno i bez stigme.
Upoznavanje dece sa autizmom ne znači da ih opterećujemo ozbiljnim temama, već da ih učimo kako da budu ljudi. Svet u kojem će odrastati biće sve raznovrsniji i složeniji. Susretaće se sa ljudima koji misle, govore i ponašaju se drugačije. Ako ih naučimo da različitost nije pretnja, već deo života, učinili smo mnogo više od jedne lekcije — pomogli smo im da izrastu u osobe koje znaju da prihvate, razumeju i pomognu.
Možda je upravo to najveća vrednost inkluzije. Ne samo da pomaže deci sa autizmom da budu deo društva, već uči svu decu kako da budu bolji prijatelji, bolji učenici i jednog dana bolji ljudi.
