Danas, u vreme sve snažnijeg razvoja feminizma, žene zahtevaju svoja prava, grade karijere i ravnopravno učestvuju u gotovo svim oblastima društva. One su naučnice, psihološkinje, lekarke, političarke, sportistkinje, direktorke i preduzetnice.
Pa ipak, kada se završi radno vreme i zatvore vrata porodičnog doma, kao da se vraćamo nekoliko generacija unazad.
I dalje se uglavnom podrazumeva da će žena znati šta će porodica ručati, kada treba uključiti mašinu, gde su dečje patike, šta treba kupiti za školu i kada je sledeći pregled. Čak i kada sve te poslove ne obavlja sama, najčešće ih upravo ona primećuje, organizuje i raspoređuje.
Kako smo stigli do toga da žena može da osvaja svet, ali i dalje mora da zna da je u kući ostala samo jedna rolna toalet-papira?
Kako izgleda spisak obaveza savremene žene?
Spisak obaveza savremene žene uglavnom nigde nije zapisan, ali joj je neprekidno prisutan u mislima. Ona treba da odgovori na poslovne poruke, završi zadatke, kupi namirnice, smisli ručak, uključi mašinu, proveri domaći, odvede dete na trening i seti se da je nekome iz porodice uskoro rođendan.
Pamti termine roditeljskih sastanaka, pregleda, vakcinacija, treninga i školskih izleta. Zna kada detetu postaju male patike, ko je šta prerastao, šta nedostaje u frižideru i koji račun uskoro dospeva. Primećuje da je dete neraspoloženo, da partner ima važan dan na poslu i da bi trebalo pozvati roditelje jer se nisu čuli nekoliko dana.
To nisu samo fizički poslovi koji mogu da se precrtaju sa spiska. To je neprestano planiranje, predviđanje i briga o potrebama drugih.
Opran veš se vidi. Skuvan ručak se vidi. Uredna kuća se vidi. Ali se ne vidi razmišljanje koje svemu tome prethodi: da li dete ima čistu opremu za sutrašnji trening, šta će porodica jesti narednog dana i ko će kupiti poklon za rođendan na koji su pozvani.
Upravo zato je ovaj teret teško objasniti. On nema jasno radno vreme, početak ni kraj. Žena ga nosi dok radi, odmara, razgovara ili pokušava da zaspi. A najčešće postane vidljiv tek onda kada nešto sa tog nevidljivog spiska bude zaboravljeno.
Da li je samo biologija kriva?
Neke razlike u porodičnim ulogama zaista počinju biologijom. Žena nosi trudnoću, rađa i, ukoliko doji, tokom prvih meseci detetovog života prirodno je mnogo više fizički vezana za bebu. Njeno telo prolazi kroz promene, oporavlja se i prilagođava potrebama novorođenčeta. U tom periodu mnoge obaveze oko bebe teško je potpuno ravnopravno podeliti.
Problem nastaje kada privremena biološka vezanost za dete postane trajno opravdanje za neravnopravnu podelu svega ostalog.
To što žena doji ne znači da jedino ona može da promeni pelenu, uspava bebu, pripremi obrok ili opere veš. To što je majka u početku bolje upoznata sa ritmom deteta ne znači da otac ne može da ga nauči. Ipak, često se upravo tokom tih prvih meseci stvaraju uloge koje porodica nastavlja da igra godinama.
Majka postaje glavni roditelj, a otac neko ko „pomaže“. Ona zna gde se šta nalazi, šta dete jede, kada spava i šta mu je potrebno. Kada dete poraste, isti obrazac samo menja oblik: pelene postaju domaći zadaci, pedijatrijske kontrole postaju roditeljski sastanci, a flašice se pretvaraju u užine, treninge i ekskurzije.
Biologija može objasniti početak takve podele, ali teško može opravdati činjenicu da s žena deset godina kasnije i dalje jedina zna kada detetu treba kupiti nove patike.
Globalni mentalitet
Možemo se zapitati da li sve počinje još od Adama i Eve. Da li je žena simbolično kažnjena porođajnim bolom i potčinjenošću muškarcu, pa se taj obrazac vekovima prenosio kroz religiju, tradiciju i običaje?
Biblijska priča, naravno, ne govori da žena mora da pere čarape, briše prašinu i smišlja ručak. Ali su verska i društvena tumačenja kroz istoriju često učvršćivala ideju da je muškarac glava porodice, dok je žena njena tiha, poslušna i požrtvovana čuvarka.
Generacijama se podrazumevalo da muškarac obezbeđuje porodicu, a žena održava dom. Njen trud nazivao se ljubavlju, dužnošću i ženskom prirodom, a veoma retko radom. Dobra žena bila je ona kojoj je kuća čista, ručak spreman, deca uredna, a muž zadovoljan. Ako je uz sve to bila nasmejana i nije se žalila, smatrana je gotovo idealnom.
Iako se društvo promenilo, tragovi tog mentaliteta ostali su duboko ukorenjeni. Devojčicama se i danas češće govori da pomognu oko postavljanja stola, pričuvaju mlađe dete ili nauče da skuvaju nešto. Dečacima se mnogo lakše progleda kroz prste jer su „ipak dečaci“.
Zato ne bi trebalo da nas iznenadi što odrasla žena prva ustaje posle porodičnog ručka da skloni tanjire, dok muškarci nastavljaju razgovor. Ona to često učini automatski, ne zato što je neko izričito tera, već zato što je naučena da će, ako ona ne ustane, posao jednostavno ostati.
Najčvršća pravila ponekad nisu ona koja nam neko glasno izgovori, već ona koja smo toliko duboko usvojili da ih više ni ne primećujemo.
Da li je feminizam ženama olakšao svakodnevicu?
Feminizam je ženama doneo pravo na obrazovanje, rad, zaradu, imovinu, političko učešće i samostalno odlučivanje. Doneo im je mogućnost da ne zavise u potpunosti od muškarca i da same biraju kako žele da žive.
Ali da li im je zaista olakšao svakodnevicu?
U mnogim slučajevima žena nije oslobođena starih obaveza, već je preko njih dobila nove. Sada se od nje očekuje da bude uspešna na poslu, finansijski doprinosi porodici, bude posvećena majka, negovana partnerka, dobra ćerka i prijateljica, a da kuća pritom ostane uredna i da niko ne primeti koliko je umorna.
Nije više samo domaćica, ali često nije ni prestala da bude domaćica. Postala je zaposlena domaćica sa rokovima, sastancima i platom.
Čak i kada partner učestvuje u kućnim poslovima, žena često ostaje glavni porodični organizator. Rečenica „Samo mi reci šta treba da uradim“ zvuči kao spremnost na saradnju, ali ona zapravo pokazuje da jedna osoba i dalje mora da primeti posao, osmisli ga, podeli zadatke i proveri da li su završeni.
Istinska ravnopravnost ne znači da muškarac povremeno usisa stan ili pričuva sopstveno dete. Ne znači ni da ode u prodavnicu tek kada dobije precizan spisak. Ona počinje onda kada oba partnera ravnopravno primećuju potrebe porodice i samostalno preuzimaju odgovornost za njih.
Feminizam je ženama otvorio vrata sveta, ali mnogima još nije skinuo kecelju. Dao im je pravo da rade, ali društvo nije podjednako brzo prihvatilo da muškarci moraju da preuzmu svoj deo rada kod kuće.
Možda ženama zato nije potrebno da im neko više „pomaže“. Potrebno je da kuća, deca i porodični život konačno prestanu da se smatraju njihovim projektom.
Jer ljubav prema porodici ne bi trebalo dokazivati iscrpljenošću. A nevidljivi spisak neće nestati sve dok ga svi ukućani ne budu zajedno nosili.
