Dok nam telefoni mere vreme provedeno pred ekranom, satovi broje korake, a aplikacije podsećaju kada treba da pijemo vodu, sve više ljudi pronalazi zadovoljstvo u aktivnostima koje ne mogu da se završe jednim klikom.
Ponovo čitamo štampane knjige, heklamo, vezemo, mesimo hleb, pravimo albume sa fotografijama, slažemo slagalice i uređujemo bašte. Mladi kupuju gramofonske ploče i analogne foto-aparate, dok se na društvenim mrežama razmenjuju saveti o gajenju biljaka i izradi predmeta koji su se nekada učili od baka.
Na prvi pogled deluje paradoksalno: što nam tehnologija više olakšava život, to nas više privlače aktivnosti koje zahtevaju vreme, strpljenje i ponavljanje. Ipak, možda se ne vraćamo sporim hobijima uprkos ubrzanom životu, već upravo zbog njega.
Život u kojem sve mora odmah
Navikli smo da poruku pošaljemo za nekoliko sekundi, seriju pogledamo za vikend, hranu naručimo jednim dodirom ekrana, a odgovor na gotovo svako pitanje pronađemo istog trenutka. Čekanje je postalo nepotrebno, pa samim tim i sve teže podnošljivo.
Čak se i odmor pretvorio u još jednu oblast u kojoj bi trebalo da budemo efikasni. Dok šetamo, slušamo podkast. Dok ručamo, gledamo video. Dok gledamo film, proveravamo poruke. Retko radimo samo jednu stvar.
U takvoj svakodnevici spori hobiji predstavljaju malu pobunu. Ne mogu se ubrzati bez gubitka suštine. Knjiga mora da se pročita stranicu po stranicu. Biljka neće brže rasti zato što smo nestrpljivi. Džemper se ne može isheklati jednim pokretom, niti se bašta može urediti za nekoliko minuta.
Ove aktivnosti od nas traže ono što savremeni život gotovo neprestano pokušava da nam oduzme — punu pažnju.
Dok ruke ponavljaju jednostavne pokrete, misli se smiruju. Nema beskonačnog pomeranja sadržaja prstom, novih obaveštenja i osećaja da negde drugde upravo propuštamo nešto važnije. Postoje samo sledeća stranica, prazno mesto u albumu ili nova mladica.
Zadovoljstvo koje možemo da dodirnemo
Veliki deo savremenog rada ostaje nevidljiv. Šaljemo mejlove, popunjavamo tabele, održavamo sastanke i uređujemo digitalne dokumente. Na kraju dana često smo umorni, a nemamo osećaj da smo napravili nešto što možemo da vidimo ili dodirnemo.
Spori hobiji nude upravo takav rezultat.
Posle nekoliko nedelja pred nama je šal koji smo sami napravili. U saksiji se pojavljuje prvi list. Album dobija stranice ispunjene fotografijama, kartama sa putovanja i rukom napisanim beleškama. Pročitana knjiga ostavlja priču o kojoj razmišljamo i kada je vratimo na policu.
Nije poenta u tome da sve što napravimo mora biti savršeno. Naprotiv, vrednost ručno izrađenih stvari često se nalazi baš u njihovim sitnim nepravilnostima. One nose trag nečijeg vremena, pažnje i truda.
U svetu masovne proizvodnje i identičnih predmeta, nešto napravljeno sopstvenim rukama ponovo dobija posebnu vrednost. Ne zato što je nužno lepše ili jeftinije, već zato što ima priču.
Hobi koji ne mora da postane posao
Savremeno društvo nas često uverava da svaka veština mora biti korisna, isplativa ili barem dovoljno zanimljiva da se pokaže drugima. Ako lepo heklamo, neko će nam predložiti da otvorimo profil i počnemo da prodajemo svoje radove. Ako volimo fotografiju, trebalo bi da izgradimo publiku. Ako pravimo kolače, ubrzo ćemo čuti pitanje zašto ih ne nudimo po porudžbini. Čak i kada čitamo, kao da nije dovoljno uživati u knjizi — trebalo bi napisati osvrt, snimiti preporuku ili napraviti estetski privlačnu fotografiju za društvene mreže.
Iza takvih predloga obično stoji dobra namera. Ljudi u nama prepoznaju talenat i veruju da bi trebalo da ga „iskoristimo“. Ipak, čim hobi pretvorimo u posao, menja se naš odnos prema njemu. Ono što smo nekada radili kada poželimo, sada moramo da završimo u određenom roku. Umesto da biramo ono što se nama dopada, počinjemo da razmišljamo o tome šta će se dopasti kupcima, publici ili pratiocima.
Heklanje tada više nije samo mirno veče uz klupko vune, već računanje troškova, odgovaranje na poruke, pakovanje porudžbina i briga da li će proizvod ispuniti nečija očekivanja. Fotografija prestaje da bude beleženje trenutka koji nam je važan i postaje potraga za sadržajem koji će privući pažnju. Pravljenje kolača više nije zadovoljstvo nedeljnog popodneva, već obaveza koja mora biti završena čak i kada smo umorni ili nemamo inspiraciju.
Tako i ono što nas odmara lako može postati još jedan izvor rokova, očekivanja i pritiska. Umesto prostora u kojem smo slobodni, dobijamo još jednu oblast u kojoj merimo rezultate i pitamo se da li smo dovoljno dobri.
Društvene mreže dodatno su zamaglile granicu između hobija i javnog nastupa. Navikli smo da gotovo sve što uradimo fotografišemo, objavimo i ponudimo tuđoj proceni. Ako nema lajkova, komentara i pohvala, može nam se učiniti da ono što smo napravili nema dovoljno vrednosti. Tako čak i slobodno vreme počinjemo da posmatramo očima publike.
Međutim, hobi ne mora da donosi novac, pratioce niti bilo kakvo javno priznanje. Ne mora da razvija našu karijeru, popravi biografiju ili se pretvori u dodatni izvor prihoda. Ne mora čak ni da nas učini naročito dobrim u nečemu. Njegova vrednost može biti samo u tome što nam prija dok ga obavljamo.
Zaboravili smo koliko je oslobađajuće biti početnik i raditi nešto bez pritiska da u tome postanemo najbolji. Možemo zasaditi biljku iako nemamo savršeno uređenu baštu. Možemo crtati iako naš rad nikada neće biti izložen. Možemo pevati iako nemamo naročito dobar glas, fotografisati bez skupe opreme ili napraviti nespretan prvi šal koji niko neće nositi.
Sporo ne znači nazadno
Povratak sporim hobijima ne znači da želimo da odbacimo savremeni život i odreknemo se tehnologije. Malo ko bi se zaista vratio u vreme kada su svi kućni poslovi obavljani ručno, a informacije bile teško dostupne.
Reč je o pokušaju da pronađemo ravnotežu.
Možemo koristiti telefon, ali i ostaviti ga sa strane dok čitamo. Možemo čuvati hiljade digitalnih fotografija, a nekoliko najvažnijih odštampati i staviti u album. Možemo kupovati sve što nam je potrebno, ali ipak nešto napraviti sami.
Spori hobiji nas podsećaju da nije svako čekanje izgubljeno vreme i da ne mora svaki trenutak da bude ispunjen sadržajem. Uče nas strpljenju, prisutnosti i prihvatanju nesavršenosti.
Ne brinite, sve će stići. Mozgu je potreban odmor isto koliko i telu, a vreme provedeno u nečemu što nas opušta nije izgubljeno vreme. Dozvolimo sebi da ponekad radimo ono što ne možemo da naplatimo, unovčimo ili pretvorimo u još jedan uspeh. Čitajmo, sadimo, heklajmo, crtamo ili pravimo albume samo zato što u tome uživamo. Imamo pravo da utrošimo vreme na nešto naizgled „beskorisno“ ako nas to smiruje, inspiriše i odmara. Možda ćemo baš posle takvog predaha svemu ostalom pristupiti odmorniji — i shvatiti da svet nije stao samo zato što smo mi na trenutak usporili.
