Retko koji filmski lik uspe da uradi ono što je pošlo za rukom zelenom, mrzovoljnom stvorenju sa planine iznad grada Whoville. Na prvi pogled, The Grinch je sve ono što ne bismo voleli kod jednog junaka – namćorast, ogorčen, ciničan i potpuno nezainteresovan za radost drugih ljudi. Ipak, već decenijama publika širom sveta svake zime ponovo gleda njegovu priču, smeje se njegovim komentarima i, na kraju, gotovo uvek navija za njega.
Bilo da se radi o originalnoj priči koju je napisao Dr. Seuss ili o savremenoj animiranoj verziji The Grinch, Grinč je postao mnogo više od negativca iz praznične bajke. On je lik koji nosi emociju koju svi poznajemo, ali je retko priznajemo — osećaj da ne pripadamo, da smo negde sa strane dok se drugi raduju.
Upravo zato njegova priča ne govori samo o Božiću. Ona govori o ljudima.
Priča koja počinje kao bajka, a pretvara se u nešto mnogo ličnije
Radnja filma smeštena je u šareni, razdragani grad Whoville, mesto u kojem se praznici ne slave samo jedan dan, već kao da traju cele zime. Stanovnici tog malog grada žive za Božić, ukrašavaju ulice, pevaju, kupuju poklone i raduju se kao deca, bez obzira na godine.
Iznad tog veselja, na hladnoj planini, živi Grinč — sam, povučen i potpuno odvojen od svega što se dole dešava. Njegovo društvo čini samo verni pas Max, a njegov svakodnevni život ispunjen je rutinom, tišinom i blagom dozom ogorčenosti prema svetu koji, čini se, funkcioniše bez njega.
Kako praznici dolaze, buka i radost iz grada postaju sve glasniji, a Grinč sve nervozniji. U njegovoj glavi rađa se ideja koja je istovremeno smešna i pomalo tužna — ako ukrade Božić, nestaće i sve ono što ga nervira.
Plan je jednostavan: prerušiti se u Deda Mraza, sići u grad tokom noći i odneti sve što praznike čini praznicima.
Ali kao i u svakoj dobroj filmskoj priči, ono što počne kao osveta pretvori se u nešto mnogo dublje.
Negativac koji nije zao, već povređen
Jedan od razloga zbog kojih publika toliko voli Grinča jeste to što njegova mržnja nije bez razloga. Iako film ne insistira na teškoj priči, kroz sitne detalje postaje jasno da on nije rođen kao neko ko mrzi praznike.
U mnogim verzijama priče nagoveštava se da je kao dete bio usamljen, drugačiji, možda ismevan ili jednostavno zaboravljen. Dok su drugi imali porodicu, toplinu i pripadnost, on je imao osećaj da je višak.
Takve emocije nisu strane ni odraslima, i upravo zato Grinč deluje stvarno, iako je potpuno izmišljen lik. Njegova mrzovolja nije samo komični efekat, već odbrana. Kada se čovek navikne da bude sam, ponekad počne da veruje da mu drugi ni ne trebaju.
I tu se krije razlog zbog kog ga publika ne doživljava kao pravog negativca. U njemu prepoznaje trenutke kada su i sami bili razočarani, povučeni ili umorni od sveta koji izgleda previše bučno i previše srećno.
Mala dobrota koja pokreće promenu
U priči se pojavljuje i mala devojčica Cindy Lou, lik koji na prvi pogled deluje sporedno, ali zapravo nosi jednu od najvažnijih poruka celog filma. Dok Grinč u praznicima vidi buku, napor i pretvaranje, ona vidi priliku da nekome učini nešto lepo. Njena radost nije glasna i nametljiva kao slavlje u Whoville-u, već tiha i iskrena, gotovo detinje jednostavna. Upravo zbog toga ona uspeva da primeti ono što drugi ne vide — da iza Grinčove mrzovolje ne stoji zloća, već usamljenost.
Za razliku od odraslih koji brzo donose zaključke, Cindy Lou ne pokušava da ga promeni, niti da ga ubedi da treba da bude drugačiji. Ona mu prilazi bez straha, bez predrasuda i bez potrebe da ga razume do kraja. Dovoljno joj je to što vidi da je sam. U svetu u kojem se ljudi često procenjuju po ponašanju, a retko po razlozima koji stoje iza njega, takav pristup deluje gotovo nestvarno, ali upravo zato ima toliku snagu.
Njihov susret nije dramatičan niti prepun velikih reči, ali u njemu postoji nešto što pokreće promenu. Kada neko prvi put oseti da nije odbačen, da ga neko vidi bez podsmeha ili osude, počinje da popušta i ono najtvrđe u njemu. Kod Grinča se ta promena ne dešava odjednom, već polako, gotovo neprimetno, kroz sitne trenutke koji mu pokazuju da svet nije samo mesto koje ga je nekada povredilo, već i mesto u kojem još uvek postoji dobrota.
Zato taj deo filma deluje toliko snažno. Ne zato što je spektakularan, već zato što podseća na nešto što svi znamo, ali često zaboravimo — da ponekad jedna mala pažnja, jedno iskreno pitanje ili jedan trenutak razumevanja mogu da pokrenu promenu koju ni sami nismo očekivali.
I možda baš zbog toga publika najviše pamti upravo taj deo priče, jer nas podseća koliko malo je potrebno da se nečije srce ponovo otvori.
Zašto se publika svake godine vraća ovoj priči
Malo je prazničnih filmova koji uspevaju da budu i zabavni i emotivni u isto vreme. The Grinch uspeva upravo to. Humor, živopisna animacija i brzi dijalozi čine da film bude lagan za gledanje, ali ispod te površine nalazi se priča koja pogađa mnogo dublje.
Publika voli Grinča jer u njemu vidi dokaz da se ljudi mogu promeniti. Da nije kasno ni kada smo ogorčeni, ni kada smo umorni, ni kada mislimo da više nemamo mesta među drugima.
Njegovo srce koje „poraste za tri broja“ postalo je simbol trenutka kada neko ponovo poveruje u ljude.
I to je trenutak koji svi razumemo, bez obzira na godine.
Poruka koja ostaje i kada se film završi
Na kraju, priča o Grinču nije samo priča o tome kako je neko pokušao da ukrade Božić. To je priča o tome koliko nam je svima potrebno da nas neko vidi, razume i prihvati.
U svetu u kojem često donosimo zaključke na prvi pogled, ovaj film nas podseća da iza nečijeg ponašanja gotovo uvek postoji neka priča koju ne znamo.
Zato publika voli Grinča uprkos tome što je pokušao da pokvari praznike.
Publika ga voli zato što je uspeo da se promeni.
A priče o promeni su uvek one koje najduže pamtimo.
