Stigli smo na mesto koje smo mesecima želeli da posetimo. Pred nama je pogled koji smo do tada viđali samo na fotografijama, ali umesto da zastanemo i prepustimo mu se, prva reakcija je da izvadimo telefon.
Tražimo najbolji ugao, popravljamo kosu, sklanjamo nepoželjne detalje iz kadra i čekamo da se ljudi pomere. Snimamo nekoliko gotovo identičnih fotografija, zatim video, pa još jedan snimak za svaki slučaj. Dok izaberemo najbolju fotografiju i objavimo je, trenutak zbog kojeg smo došli već je prošao.
Savremeni turista više nije samo putnik. On je istovremeno fotograf, snimatelj, organizator, vodič i urednik sopstvenog sadržaja. Putovanje tako lako prestaje da bude odmor i postaje zadatak koji mora uspešno da se dokumentuje.
Ako nije fotografisano, da li se zaista dogodilo?
Fotografije sa putovanja nisu ništa novo. Decenijama su ljudi nosili foto-aparate, razvijali filmove i pravili albume koji su se pokazivali rođacima i prijateljima. Ipak, nekada je broj snimaka bio ograničen. Nismo mogli da napravimo dve stotine fotografija jednog zalaska sunca niti da odmah proverimo kako izgledamo na njima.
Danas gotovo svaki trenutak može biti zabeležen, obrađen i podeljen sa drugima. Zbog toga fotografija više nije samo uspomena na iskustvo — često postaje dokaz da smo to iskustvo imali.
Nije dovoljno da smo videli more, popeli se do vidikovca ili večerali u zanimljivom restoranu. Potrebno je da postoji fotografija koja potvrđuje da smo bili tamo. Još bolje ako ona izgleda kao prizor sa turističkog profila: bez gužve, umora, nervozne dece, visokih cena i rasprave koja se možda dogodila nekoliko minuta ranije.
U pokušaju da sačuvamo uspomenu, počinjemo da posmatramo putovanje kroz ekran. Umesto da se pitamo kako se osećamo, razmišljamo o tome kako će trenutak izgledati na fotografiji.
Putovanje prema spisku tuđih očekivanja
Društvene mreže nisu promenile samo način na koji pamtimo putovanja već i način na koji ih planiramo.
Pre nego što stignemo na odredište, već znamo pored kog zida treba da se fotografišemo, sa kog mesta se pruža „najlepši pogled“ i u kom kafiću se služi doručak koji najbolje izgleda na fotografiji. Pravimo spiskove znamenitosti koje moramo obići i kadrova koje želimo da ponovimo.
Tako hiljade ljudi dolaze na isto mesto da bi napravile gotovo istu fotografiju. Čekaju u redu, zauzimaju pozu koju su već videli na internetu, fotografišu se i odlaze. Mesto je posećeno, zadatak je završen, sledeća stavka može da se precrta.
Problem nije u tome što želimo lepu fotografiju. Problem nastaje kada čitavo putovanje podredimo njenom nastanku.
Umesto da lutamo ulicama, jurimo sa jedne preporučene lokacije na drugu. Umesto da sednemo pored mora, tražimo plažu koja će bolje izgledati na društvenim mrežama. Umesto da probamo nešto što nam se zaista jede, biramo jelo koje je privlačnije na slici.
Na kraju obiđemo sve što je trebalo da obiđemo, ali se sa putovanja vratimo umorniji nego što smo otišli.
Odmor koji mora da izgleda savršeno
Putovanja su postala jedan od najvidljivijih simbola životnog uspeha. Fotografije sa egzotičnih plaža, iz luksuznih hotela i sa poznatih gradskih trgova ne govore samo gde smo bili. One šalju poruku da živimo zanimljivo, da možemo sebi da priuštimo odmor i da umemo da uživamo.
Zato ponekad ne fotografišemo putovanje zbog sebe, već zbog publike koju zamišljamo dok stojimo iza kamere.
Objavljujemo nasmejanu porodičnu fotografiju, iako je nekoliko trenutaka ranije dete plakalo, neko bio gladan, a odrasli se raspravljali gde treba parkirati. Prikazujemo sunce, more i bezbrižnost, dok iz kadra izostaju gužva, umor i svakodnevne sitne napetosti.
Naravno da ne moramo javno pokazivati svaki težak trenutak. Ali stalno gledanje tuđih savršenih putovanja lako stvara utisak da samo naš odmor nije dovoljno lep, skladan ili uzbudljiv.
Tada više ne upoređujemo samo hotele i destinacije. Upoređujemo sopstvene porodice, tela, finansijske mogućnosti i sposobnost da se dobro provedemo. Čak i odmor postaje oblast u kojoj možemo da pomislimo da nismo dovoljno uspešni.
Šta ćemo zaista zapamtiti?
Fotografije imaju ogromnu vrednost. One čuvaju lica, mesta i trenutke koji bi vremenom mogli da izblede. Jednog dana biće nam dragoceno da vidimo koliko su deca bila mala, kako smo izgledali i gde smo sve zajedno putovali.
Ali postoji razlika između fotografisanja uspomene i stvaranja putovanja samo zbog fotografija.
Najvažniji trenuci često nisu oni koji najbolje izgledaju na ekranu. To može biti razgovor tokom duge vožnje, neočekivano skretanje sa planirane rute, kupanje po kiši ili smeh zbog potpuno promašenog porodičnog selfija. Možda nećemo imati savršenu fotografiju tog trenutka, ali ćemo se sećati kako smo se osećali.
Deca verovatno neće pamtiti koliko smo znamenitosti obišli. Pamtiće sladoled koji se otopio pre nego što su stigla da ga pojedu, večernju šetnju, skakanje po talasima i roditelje koji nisu stalno negde žurili.
Uspomena ne nastaje tek kada pritisnemo dugme na telefonu. Ona nastaje kada smo zaista prisutni.
Ne moramo da odložimo telefon zauvek
Rešenje nije da prestanemo da fotografišemo putovanja. Bilo bi šteta vratiti se kući bez ijedne slike ljudi i mesta koje želimo da pamtimo. Potrebno je samo da fotografija ponovo postane deo putovanja, a ne njegov glavni cilj.
Možemo napraviti nekoliko snimaka, a zatim odložiti telefon. Možemo posmatrati zalazak sunca bez pokušaja da uhvatimo svaku promenu boje. Možemo sesti u restoran koji nam se dopada, iako nije preporučen na društvenim mrežama. Možemo propustiti neku znamenitost ako nam je tog dana lepše da ostanemo na plaži.
Ne mora svaki trenutak da bude sačuvan da bi bio vredan.
Možda ćemo se sa putovanja vratiti sa manje fotografija, ali sa više uspomena. Možda niko na društvenim mrežama neće znati koliko nam je bilo lepo. Ali znaćemo mi — jer smo tamo zaista bili, a ne samo stajali ispred kamere.
